monteblogaga

Kutak za pusenje

 

      Sjedim na balkonu gledajuci plavosivo nebo,dok do mene dopiru zvuci kise koja ne prestaje da pada,a ja zurno palim cigaretu,Uf pomislih nisam mogla iscekati da zapalim.Pored mene ljudi koje godinam vidm samo na ulazu zgrade u kojoj radim prolazimo jedni pored drugih klimajuci glavom.Kroz dim od cigarete promrmljam svoje ime i zapocinje razgovor naravno o pusenju.

     Ubrzo nam se pridruzuje jos par njih.Interesantno razgovaramo,objasnjavamo u kojoj smo kancelariji ali svi koristimo svaki trenutak za jos jedan dim.I tako dan za danom,u isto vrijeme kroz duvanski dim dopiru glasovi onih koji su godinama prolazili jedni pored drugih, neke nisam nikada ni vidjela.I tako dan za danom,mi pusaci postajemo sve bliskiji ,e ljudi druzimo se.Pa zapitah se,zar je trebalo da nam zabrane pusenje,pa da saznamo s kim radimo,ko smo,sta smo,E pa bas cudno,ali taj dim,taj nikotin koji ubija,to pusenje koje steti vama i ljudima oko vas,zblizilo je jednu grupu ljudi ,zblizili se i tako to...

   Pa pusenje ne ubija zar ne?